Iz dana u dan odrastam.Nekada je zivot bio bajka za mene.
Sada toga nema vise.Napokon sam stvorila sliku svog zivota.
Ljudi ulaze u moj zivot,ostave trag na srcu i napuste me.Zasto?
Mozda nisam zasluzila srecu.Ja sam samo jedno radoznalo dete.
Ponekad saznajem ono sto nisam htela da znam.
Tog trenutka mi se zivot srusi.Nekad sam kao feniks,dizem se iz pepela.
Kada shvatim da vise nema nade,ostanem tako u tami,
gledam kako vesele senke igraju po zidovima kao da se rugaju mojoj nesreci.
Pozelim da pobegnem od svega.Na licu stalno suze teku.
Ponekad imam onaj FAKE SMILE samo da ne bih neke ljude povredila tugom.
Tisina ume da boli vise od hiljadu reci.Treba mi malo ljubavi,prijateljske ljubavi.
Moje zelene oci ne umeju tugu da sakriju.Tesko je reci istinu,a jos teze cuvati je u sebi
i znati da je kraj svemu.Svakim korakom sam blize boljem zivotu,a onda samo jedan
pogresan korak me srusi dole na pocetak.Kada je bog delio srecu,ja nisam tu bila prisutna.
Dani su tuzni i kada pada kisa verujem da mi nebo salje bozije suze.
Umesto duge ja vidim svet tuge.Nikoga nisam terala da mi veruje.
Trazila sam barem malo razumevanja.Verujem ljudima koje volim.
Neki to nisu zasluzili.Ne zelim lazne prijatelje.Cim shvatis da ti je do njih stalo,
zajebu te ne razmisljajuci ni malo.Tako se moja zivotna prica menja iz dana u dan.
By: Ena :) <3
